Србија слави пунолетство

Бобан Милетић Бапси

СРБИЈА СЛАВИ ПУНОЛЕТСТВО

Ове 2018. Србија у нечему слави пунолетство?! Пунолетство како ниједан писац није осуђен на робију, или му забрањена књига ... мало ли је?! После ослобођења од Турака први у апс је доспео Лаза Костић 1872. и после тога нема шансе да је прошло више од ДЕСЕТ година, а да неко од писаца не доспе ћорке.

9. јуна ове године навршиће се осамнаест година када је неко (стицајем околности моја маленкост) осуђен на робију због писане речи, тачније због збирке афоризама „СРБИЈО, МАЈКО, ПЛАЧИ“ у Окружном суду у Зајечару на пет месеци затвора – првостепена пресуда, коју је Врховни суд Србије вратио на поновно суђење, до кога никада није ни дошло јер ми је у међувремену тотално противправно Коштуница доктор Војислав, тадашњи председник СРЈ, потписао амнестију – која се иначе не даје неправоснажно осуђеним лицима, или ако су и осуђена – ако је не траже. Вратио сам му амнестију – уз пропратно писмо и савет шта са њом може да уради!!!

Уверен сам да сам својим држањем у притвору, на суду, вражањем амнестије ... и уопште фантастичним сналажењем у свој тој хајци на мене итекако допринео да Србија ове године слави овај јубилеј. А биће тога још ...

Да вам право кажем изузетно ми прија друштво у коме сам се не својом вољом нашао, а које ћу у даљем тексту набројати:

После ослобођења од Турака први од писаца који је доспео у апсану био је Лаза Костић 1872. године и то поводом здравице коју је одржао за пунолетство краља Милана, али је Лаза итекако сметао Аустро – Угарској монархији рецитујући своје родољубиве песме и „кварећи“ омладину. Затим следе хапшени, суђени, прогањани, са посла истеривани, на руб егзистенције довођени, у душевне болнице смештани као ко: Ђура Јакшић, Бранислав Нушић, Васа Пелагић, Радоје Домановић, Владислав Петковић – Дис, Димитрије Туцовић, Петар Кочић. И са Петром Кочићем би се завршило пострадање србских писаца до Првог светског рата. И све до 1929. године и Драгољуба Јовановића и 1933. Милована Ђиласа прошло је најдужих 14 година, а да неко од писаца није осетио букагије и јео затворски лебац. За време Другог светског рата и немачке окупације само је владика Николај Велимировић робијао и то у логору Дахау.

А онда су дошли „ослободиоци“ и може се рећи да нису губили време, штавише ...

У јесен 1944. стрељани су Светислав Стефановић и Григорије Божовић, а Сима Пандуровић је осуђен на 5 година губитка националне части. Набројаћу сада све оне који су пострадали због писане речи у Титовој Југославији, и касније после његове смрти  а да су живели и углавном били Срби: Драгољуб Јовановић и Милован Ђилас – робијали и у Краљевини Југославији, капа доле!!! Затим следи Борислав Пекић, па Милош Црњански – који није робијао али је гуран у запећак и злопатио се од немила до недрага по емиграцији. 1968. године забрањена је представа Драгослава Михаиловића „Кад су цветале тикве“. Следи Загорка Голубовић, затим Иван Ивановић 1973. због романа „ЦРВЕНИ КРАЉ“ ... па онда 1976. Драгиша Кашиковић и поћерка му Иванка у његовом стану у Чикагу брутално су избодени, Драгиша са 63, а мала Иванка са 54 убода ножем – трагови воде ка монструозној УДБИ ... њихова крв на нашим рукама – све док се не оградимо од овог злочина и захтевамо да налогодавци извршиоци буду осуђени – макар и постхумно. 1981. Гојко Ђого, затим Небојша Попов, Живојин Павловић, Војислав Шешељ и  претпоследњи на листи мени изузетно драг Растко Закић, апсолутни рекордер по броју забрањених књига – укупно 7 !!!

Да не испадне да је све било црно постоји један, али и буквално један, светао пример и један судија – његово име је Светомир Николић из Новог Београда и он је 1987. ослободио рокера Бору Ђорђевића, познатијег као Бору Чорбу, јер је прихватио налаз вештака да су Борини стихови уметничко дело.

Да не испадне да је забрана књига наш СЕРБСКИ изум – није ... почетак је везан за име најкрволочнијег члана средњевековне инквизиције Томаса де Торкемада, шпанског католичког свештеника. Томас је уживао не само у спаљивању грешних књига, већ и грешних душа.

Па да завршавам: баш лепо друштванце, које нисам могао да бирам, али ми итекако прија. Али могао сам да бирам какав ћу бити током притвора, суђења, пресуђивања ... и изабрао сам ... и то сам на суђењу рекао и судији Верољубу Цветковићу, да после мене више никада и никоме неће пасти на памет да некоме суди због писане речи!!! Он се само кисело насмејао, а ја сам био никад озбиљнији. Овај јубилеј, ово пунолетство, је доказ колико сам био у праву. Али да, неће се на овоме стати ... чврсто сам убеђен да сам тог 9. јуна те 2000-те био у праву не за 18 година, не за 180 година, не за 1800 година ... да сам био у праву до свршетка света и века ... ПА КАКО РАДИЛИ ТАКО НАМ И БОГ ПОМОГАО!!!