Полемике

Маринко Арсић Ивков

ЈОШ О НАГРАДАМА

Бавити се књижевним наградама у Србији значи дохватити се моралне стране српске књижевности, што, у ствари, значи загазити у једну од њених најмрачнијих странпутица. И Зоран Вучић је у тексту „Награде наше насушне“ добро уочио да књижевне награде више откривају етичку а мање уметничку страну српске књижевности, више морал наших стваралаца (и критичара, који награде додељују), а мање квалитет њиховог дела.

Тај (не)морал наших додељивача и прималаца књижевних награда показује већ и српска књижевна пракса: у Србији једно дело (односно писац, јер се у нас награде додељују аутору, а само формално делу), по правилу, добије по неколико награда у једној години, а понекад и десетак. Кад бисмо те награде узели здраво за готово, испало би да српска књижевност сваке године изроди по неколико ремек-дела. У биографијама многих савремених српских писаца може да се наиђе на списак од педесетак „освојених“ књижевних награда. Списак стоји, а награђена дела су одавно заборављена.

Као пример неморала оних који додељују награде навешћу два најрадикалнија случаја. Први је додела награде „Србољуб Митић“ Ђоки Стојичићу. Овај Титов, а потом Милошевићев, „културни посленик“ читав свој живот је уложио у гушење слободне речи и поезије какву је управо писао Србољуб Митић. Други је додела награде „Радоје Домановић“ Љубивоју Ршумовићу, који се као државни писац и телевизијски уредник и стваралац „прославио“ не критиковањем и исмевањем, него величањем комунистичког „вође“ Јосипа Броза Тита.

Слажем се с Вучићевом тврдњом да је у Србији награда премного (о томе сам и сам нешто писао у Записима књижевног патолога) и да је скрибомана још више. Међутим, ти скрибомани и надриписци не добијају награде или их добијају врло ретко. Лауреати су углавном исти људи, веома мали број писаца, баш као што су и чланови свих жирија углавном исти „критичари“, веома мали број „критичара“. (Ту, наравно, првенствено мислим на „престижне“ награде, оне уз које иде и неки новац и медијска пропаганда.) Књижевне награде, дакле, распоређује мали број „књжевних судија“ малом броју књижевних стваралаца. То је основна одлика српске књижевне наградне игре. Здрава памет, као и пракса других земаља, говоре да једно дело у земљи у којој је објављено треба да добије једну награду, а да је онда задатак жирија свих осталих награда да пронађу друго дело на које треба скренути пажњу доделом признања.

Али може бити да 300 књижевних награда у Србији и није много. Ово би важило само у случају када би исто толико књижевних дела добило награду. На крају крајева, зашто неку локалну награду не би добио локални писац. Зар то није природније него да она буде уручена неком престоничком, извиканом или заиста заслужном, писцу, који верује да се књижевни статус оверава наградама?

Вучић је добро уочио да награде, нарочито провинцијске, служе њиховим оснивачима за трговину са престоницом. Величине из престонице жуде и за најмањом наградицом, а провинцијалци („паланачки културтрегери и локалне књижевне величине“, како их је прецизно именовао Зоран Вучић) се труде да им ту жељу испуне, јер жуде да их те величине примете и да им баце неку престоничку мрвицу. Рекао бих да је захваљујући тим обостраним жудњама у Србији створен велик тржишни ланац, не робних кућа, него ћепенака књижевних награда, ситних интереса и подвала.

Као што је додељивање и примање награде морални чин, тако исто је морални чин и њено одбијање. У начелу, добитник одбија награду само из протеста. Тај протест може да има друштвену и моралну тежину, када одбијање награде има већи значај него њено примање, али може да буде и сасвим личан, приватан, када може да се претвори у фарсу.

И управо ту почиње моја полемика са Зораном Вучићем. Он је набројао неколико случајева одбијања додељеног признања у српској књижевности, дајући свима исти значај и морални ореол, мада за тако нешто не постоји покриће.

Новица Тадић и Милош Јанковић су свакако пример часног поступања при одбијању награде. Њихове побуде су високоморалан чин.

Одрицање Бранка Миљковића од добијене Октобарске награде Београда је нејасно, баш као и његова смрт. Највероватније је било резултат психичке кризе, јер се награде одрекао у склопу одрицања од свега што је написао.

Данилу Кишу је, и поред речи које је изговорио и написао о „враћању“ признања, а које су обесмишљавале чак и постојање награде коју је добио, требало више од шест година (и Час анатомије) да пошаље писмо у којем се одриче НИН-ове награде.

Милисав Савић је НИН-ову награду вратио из повређене сујете, дакле из крајње личних разлога. Био је увређен што је НИН, који му је доделио признање, објавио (пре)оштру критику против њега (текст Момчила Селића „Страва“). Писцу се није допало што је критикован!

Најсмешнији је случај одбијања Октобарске награде Београда Антонија Исаковића. Овај размажени комунистички писац одбио је награду зато што је био увређен. А био је увређен јер је мислио да је том наградом требало да буде овенчана његова жена, која је под старе дане хтела да уђе у књижевност на велика врата. (Момо Капор, један од чланова жирија, тада је написао да би наредне године ту књижевну награду могла да добије и Исаковићева кућна помоћница ако се одлучи да напише неколико песама.) Оваква комедија везана за одбијање књижевне награде вероватно никада и нигде није забележена. А све постаје још смешније и невероватније ако се зна да је реч о оном истом Антонију Исаковићу који је у приповеткама до небеса величао комунистички морал (сетимо се пропагандних приповедака „Кашика“ и „Црвени шал“, које смо морали да читамо као деца). Дакле, Исаковићево одбијање награде не само да није моралан, него је високонеморалан чин. (Уз напомену да је и додела признања Антонију Исаковићу са моралног и, пре свега, уметничког становишта у најмању руку под знаком питања.)

Има у свету и драстичнијих примера одбијања додељених признања. Пастернак је, на пример, под притиском совјетских власти обавестио Нобелов комитет да одбија Нобелову награду (примио ју је много година касније, после лауреатове смрти, Пастернаков син). И Сартр је, под изговором да презире институције и награде, одбио Нобелову награду. Али није био сасвим доследан. Велика новчана сума награде као да је поколебала његов презир према признањима, па је после неколико година писмом затражио да му се исплати новчани део награде. Нобелов комитет му је вратио мило за драго и одбио исплату.

Но вратимо се у Србију.

Било је у комунистичкој Србији и случајева додељивања па одузимања књижевних награда из политичких разлога, али не много. Пошто су награде додељивали политички проверени и подобни критичари, писци и културни радници, такве грешке су биле ретке (нпр. у случају Мирка Ковача, али ту погрешку су начинили провинцијски културтрегери). Зато би исправније било рећи да су књижевне награде у Србији додељиване према политичким, а не према уметничким мерилима. Довољно је погледати списак добитника НИН-ове награде.

Дакле, када се говори о наградама у комунистичком периоду, суштина је да у њему признања нису додељивана писцима и делима који су то заслужили са уметничког становишта, па зато и није било ни много одбијања ни много одузимања награда. (Последице таквог награђивања видљиве су и данас, јер добитници комунистичких награда управо на основу њих и даље уживају у бенефицијама, на пример при додели оних несрећних националних признања.)

Кад је реч о наградама и признањима, комунистичка пракса је у великој мери и данас на делу. Комунистичку идеологију и партијску подобност заменили су клановски, групашки, материјални интереси и нитковлуци и у њиховој власти налази се свих тристо и нешто књижевних награда.