уторак, 20. октобар 2015.

Сећам се (2)

Милорад Грујић

НАЈМАЊА САХРАНА КОЈОЈ САМ ПРИСУСТВОВАО
О Стојану Трећаковом и којечему другом

Сада сам ста-тарији човек (тако је говорио Стојан Трећаков, мој Банаћанин, и вишедеценијски пријатељ). И: С годинама и старост долази!

О Стојану Трећакову, најпре, па онда, можда, и о нечем другом, свему осталом.

Ујесен је умро је мој пријатељ, Стојан Трећаков. У септембру. Још увек је јесен. Вечита јесен.

Као да сам остао нешто дужан, морам да напишем још коју реч о њему.

Ових дана често мислим на њега, не знам зашто.

Мало―мало, па ми он дође у памет.

Упознао сам га чим сам дошао у Нови Сад, ујесен 1977. године.

И са Лазом Чурчићем, нас тројица, направили смо као неко, “црквено”, братство. Он је, зато што је Стојан, узео грчко име Константин, Лазар је остао Отац Лазар, а ја сам добио име Отац Иларион (по Илариону Руварцу). Клањали смо се једни другима, до земље, кад год бисмо се видели, срели, и љубили у образе три пута. Поштовали смо се и волели скоро три деценије. Отац Лазар у Тителу је и још је жив, хвала Богу, као и ја, а Стојана, мога доброг и поштеног Банаћанина, више нема.
Наши разговори и дружења били су фантастични и никада их нећу заборавити. Ми смо живели у књижевности и причали о књигама и писцима. Били су то више него образовни часови, била је то наша мала академија, у коју смо после примили још двојицу (најпре су дуго, код нас, били “искушеници”, и тек онда стекли право да их прогласимо “оцевима” и добили су имена Отац Лукијан (покојни Љубисав Андрић) и Отац Варнава (однедавно такође покојни Влада Шовљански). Волели смо се као права браћа. Пили смо заједно. Многе ноћи смо провели по новосадским кафанама. О томе има анегдота колико хоћеш. Човек у животу, поред свога рођеног оца, стекне много духовних очева. Браће…
Стојан Трећаков је рођен у Кикинди, 1932. године, а умро у Новом Саду, 2001. године.
Није доживео ни своју седамдесету.
Звали смо га, поред “Оче Константине” и “господар рукописа” (овде се мешају моја сећања на Стојана Трећакова и оно што је написао Милан Живановић у «Дневнику» од 21. септембра 2001. године.) И, често, просто, Столе. Он се доброћудно смешкао. Био је висок, крупан, обрват, тамнопут. Једини човек у Новом Саду који је у град ишао у правим, банатским, опанцима. Увек чистим, овиксаним, с потплатом од аутомобилске гуме, да му се кожа на ђону не подере брзо. Опанке је куповао код последњег опанчара у Новом Саду, на Рибљој пијаци, или у Кикинди, где је већ ретко ишао.
У оделу, али на ногама – опанци. Понекад и у фармерицама, и у неком џемперу, мајици, кошуљи, али на ногама опанци, обавезно. Мрзео је ципеле. И никада га нисам видео да се наљутио. Никада да је повисио тон. Био је господин. Фини човек.
Пре него што је дошао у Матицу, у Рукописно одељење, радио је на Филозофском факултету, с Миланом Токином. Често је причао о њему, све најлепше.
У оно време још увек су се писма завршавала са “Смрт фашизму – слобода народу!”. А Токин би додао АБД. То је Столета копкало, шта му је то АБД, поред његовог потписа. И једном га упита. А овај, тихо, смејуљиво: „То ти је, Столе, ‘Ако Бог да!’, и можеш и ти то додавати!”. Онда је и Стојан то додавао на званична писма. АБД.
Њему није дао (Бог), него онолико колико је у тој скраћеници слова.
Књига коју сам му објавио, једна од неколико, «Последњи гост», песме српских песника о смрти… тај “последњи гост”, четврти пут закуцао је и на врата Стојана Трећакова, негде око 20. септембра 2001. године. Нико данас, ни датума не зна више, ни годину. Ни речи о Стојану Трећакову, нигде. Као да није постојао…
Тада је закуцао, “последњи гост”, неумитно и незаустављиво. Пре тога је победио болест рака грла (говорио је из трбуха, јер су му одстранили гласне жице) и рак простате. С оне стране живота, тамо негде, ја мислим горе, преселио се, онда, посебан човек. Њему је књига, писање, брисање, исправљање, приређивање, превођење, лекторисање, коректура, и сви ти, рекло би се узгредни послови око књига и рукописа ― било све. Или и много више од тога, ако може бити “и више”. Али, ја мислим да може.

То су ти неприметни људи око књиге, који су за књигу и културу често чинили више него они који су на очима јавности непрекидно и једнако често безразложно.

Без компјутера, само са оловком, гумицом, цигаретом и ракијом, истрајношћу и сталоженошћу, радио је на незахвалним и невидљивим пословима, трошио се до последњег даха као какав монах у молитви која додирује самога Бога. Некада је то била коректура, други пут библиографија, трећи антологија, приређивање рукописа, писама, лекторисање.
Радио је и за Књижевну заједницу Новог Сада, много.
А само да је направио Садржај Летописа Матице српске у два тома 1951-1960 и 1961-1970, било би довољно. Прочитао је десетине хиљада страница часописа. Један од најначитанијих људи, али се он никада није «пувао» због тога. Као ни због толиких других ствари због којих би могао тако да се понаша, да се уздиже и посебно до себе држи. Њему је све то било нормално.
Веровао је у Бога.
У том собичку, у Рукописном одељењу Матице српске, провео сам небројене сате са њим. Ја то нећу заборавити. Много сам тамо научио.
Једном ми је, тамо, рекао: Ја као пулин, одабрао тебе, као пулин дете с којим се игра, увек одабере најмлађе…
Ваљда није знао другачије да ми каже да ме воли.

А посебно је волео нашега Банаћанина, Милоша Црњанског. Приредио је три његове књиге: есеје (ја објавио), архивалије, и записе о завичају (“О Банату и о Банаћанима”, ја објавио, и спремао друго, допуњено издање, до којег никада није дошло…). Тражио је великог писца у делу, али и у документима.
И негде већ при крају, тако је настала и јединствена антологија 64 песника, са 220 песама, које се односе на смрт, а све под насловом «Последњи гост». Четири године, борећи се за свој живот, Стојан је копао по златном руднику и ископао исту такву жицу (све грумење, крупно, и данас сјаји).
Злобници су хтели и то да му оспоре.
Ишао сам до једне генерације, а ово нека настави ко хоће, или нека допуни ― рекао је, скромно, тим поводом, Трећаков.
Могла би се непрекидно допуњавати. Али, то, више нема ко…
Са Владимиром Шовљанским (Отац Варнава) приредио је писма Вељка Петровића (ја објавио) и исцедио, из рукописа, две књиге Милана Јовановића Стоимировића, које су, свака за себе, откриће, и још се читају и препричавају (једну сам ја објавио).
Ретко ко зна да је Стојан писао и песме. (Негде имам  његову песму Лондон – путовао је у Лондон, знао је помало енглески, имао онамо некога рода – која је посвећена Милошу Црњанском…)
У литературу се није гурао гвозденим лактовима, него је писао под псеудонимима.
Један његов псеудоним био је Сава Северов.
Преводио је са словеначког (превео, а ја објавио, књигу Љубстава Францета Форстнерича, као и једну Жарка Петана), «излучивао грађу» ауторима историје Матице српске. Преводио са старословенског, црквенословенског и рускословенског… И све друго.
За ово, и много тога што се и не зна, Стојан Трећаков никада није добио никакву награду, или друштвено признање. Велику неправду хтео је да ублажи завичај доделом награде «Душан Васиљев» 1994. године (ишли смо онамо заједно, ваљда сам и говорио о њему, ― сад ја па ја, као Мома Димић, али ја нисам «бранио српски народ» него био са једним пријатељем), али су то неки паметњаковићи, изгледа, поништили. Његови Кикиндези, које је страсно волео. Волео је Банат и био веома поносан што је и он Банаћанин. Сматрао је то својом посебном привилегијом. На списку лауреата награде “Душан Васиљев”, од неког времена, нема Стојана Трећакова…
Упркос свему, име Стојана Трећакова стоји и светли. Макар само мени. Не бљештавом светлошћу, не неком неонском, токијском или хонгконгшком, него као жижак неугасиви, из неке страћаре у северном Банату, који је пустара у којој нема хлеба, али има радиности и духа... Онај који осветљава таму векова и лаж света. Нека погну главу тужни сунцокрети... каже Миша Живановић.
Један је Стојан, виче на крају свога текста у „Дневнику“ Милан Живановић. Заиста, један. И остао, једини.
И Лаза Чурчић је написао Дневничку белешку „Умро је Стојан Трећаков“ (Дневник, Нови Сад, среда 26. септембар 2001. године). Онамо почиње овако: „Тител, 18. септембар. Већ неколико дана пада несносна јесења киша. Милорад Грујић ми је јавио јуче 17. септембра, 2001. умро Стојан Трећаков. Данас ће бити сахрањен.“
Дакле, умро је 17. септембра 2001. године.
Пише Лаза Чурчић (Отац Лазар), поред онога што сви о Стојану и његовом раду морају рећи, и ово:
„Био је Стојан Трећаков и боем. И то је био тих и видљив само за најближе. Само су ретки имали срећу да са њиме поделе најлепше часове у задимљеним кафанама. Они су то знали да цене. Држали су до те његове вредности, и поред тога што је ретко, веома ретко бивао боемски сапутник. Нико више и нико боље од њега није знао да оствари контакт са тамбурашима. Они су то знали и ценили су га већ при првим сусретима, држали су до њега и увек му поклањали дужну и лепу пажњу. Те своје боемске излете завршавао је увек сутрадан, пре подне. Отишао би у кафану, наручио пиће, а онда би позвао оберкелнера и запитао није ли остао дужан, и није ли учинио нешто недолично. Није могао да поднесе и да неко помисли да је намерно учинио коме нешто нажао. Никада му нико није одговорио нешто што би била макар и сенка за понашање. Свеједно, он је проверавао да ли је остао чист. Не знам да ли је то још ко тако чинио, а знао сам много песника боема.
Знао је Стојан Трећаков и да пешачи по Фрушкој гори и да сврати у манастир Гргетег. Онда је био са онима који су хтели да начине нову манастирску библиотеку. Знао је и он са свима који су је обнављали да она није могла бити као она Илариона Руварца, а нису одустајали.
Подуго је Стојан Трећаков био удов. Давно му је умрла супруга Емица, рођена Паланачки, библиотекар. Не знам да ли је у самоћи размишљао попут Младена Лесковца: „Највећа је неправда да жена умре пре мужа“. Понео је и самоћу, и неправду и болест усправно. Ваљда ће га таквог упамтити унуци Емица и Петар.“

Лаза Чурчић и Милорад Грујић, април 1986.

Један запис о Стојану Трећаковом објавио је и Љубисав Андрић (Отац Лукијан) под насловом „Поседник лепих знања“ у Књижевним новинама, број од 15-31. октобра 2001. године.
Овако почиње:
„Има људи, и великих и чувених, с којима се растајемо без жаљења, готово равнодушни, али има и оних других, мање приметних и знаних, с чијим одласком се тешко миримо и о којима, у часу неумитног растанка, није лако говорити, још теже ћутати. Међу таквима је чувени волшебник речи Стојан Трећаков, једна од несвакидашњих појава у сто седамдесет пет година дугој повести Матице српске, и више од тога, у нашој новијој, српској култури. Он је својим животом, радом и делом, несамерљивим, само потврдио истинитост оне старе синтагме о величини малених.
У књижевном раду Стојана Трећакова срећно су се среле, укрстиле и преплеле неколике личности: архивиста и библиограф, палеограф и епистолограф, лектор и коректор, антологичар и приређивач, и, најзад, песник и преводилац. Само поседник тих ретких, и све ређих, лепих умећа, вештина и знања из помоћних наука, с подједнаком марљивошћу, отменом смиреношћу, подвижничком посвећеношћу и интелектуалном усредсређеношћу могао је да се прихвата често неправедно потцењених, мало захвалних, а важних и преважних, једва видљивих, само њему знаних и доступних послова, чији се траг, ваљаност и значај већ добро знају а које ће тек осетити они који се буду запутили његовом стазом.“
А овако завршава:
„Ваља још само и ово рећи, не само утехе ради, парафразирајући мисао његовог великог земљака о сеобама и о смрти, прилагођеној дабогме овој прилици: има одлазака, има растанака, али нема смрти, нема заборава.“
У међувремену су, међутим, отишли са овога света и Љубисав Андрић (Отац Лукијан) и Владимир Шовљански (Отац Варнава).
И мени се чини, некако су одмах и заборављени.

У Гласнику Историјског архива Ваљево, број 36, 2002. године штампан је In memoriam Љубисав Љуба Андрић (1938-2002) Милорада Радојчића.
Љубисав Андрић је  изненада преминуо 10. фебруара 2002. године у Новом Саду, где је живео и радио од 1969. године.
Љубисав Андрић, у младости познат и као Ђера, родио се 28. марта 1938. године у подгорском селу Осладићу, као најмлађе дете у бројној и угледној породици. Отац Богољуб радио је као трговац у месту рођења, Ваљеву, Каменици и Осечини, а мајка Илинка, дев. Танасковић (такође из Осладића), целог живота се бавила пољопривредом и домаћичким пословима. Основну школу учио је на Плавању, а нижу гимназију у Каменици. Учитељску школу завршио је у Шапцу 1957. године.


Љубисав Андрић и Милорад Грујић у Змај Јовиној улици у Новом Саду око 1989.

Читавог свог живота бавио се књигама и објавио их на десетине. Ја сам му објавио „Пут у Сент Андреју“ и „Сеоба у споровима“.

На једном папиру сам записао:
„Данас, у подне, на Новом гробљу у Новом Саду (14. мај 2015) сахрањен је Владимир Шовљански (1960), отац Варнава. Пријатељ.“
У јунском броју Летописа Матице српске објављена је Славка Гордића Реч на комеморативном скупу у Матици српској, 14. маја 2015. Године In memoriam ВЛАДИМИР ШОВЉАНСКИ (1960–2015).
Поред свега осталог стоји и ово:
„Ако је у животу и у шаљивим коментарима волео двосмислености и језичке игре, у својим професионалним лекторским обавезама настојао је да буде недвосмислено тачан. После завршетка Филозофског факултета, Групе за српскохрватски језик и југословенске књижевности у родном Новом Саду, Шовљански се 1989. године запослио у Рукописном одељењу Матице српске. Од 1997. године он прелази за секретара Редакције и лектора Летописа Матице српске, а на том месту остаће до последњег дана свога живота.
Радећи у Рукописном одељењу, он је започео и потом се дуго бавио изузетно корисним, драгоценим пословима приређивања архивске грађе. Нарочито је успешно радио са Стојаном Трећаковим, а приређивали су грађу везану за неке од наших најзначајнијих писаца: за Црњанског (књига Црњански, архивалије, Нови Сад 1993) и за Вељка Петровића (у том послу придружила им се и Соња Боб, па су приредили Вељкова Писма 1904–1967, Нови Сад, 1997). Највеће откриће Трећаков и Шовљански су начинили публиковањем рукописа Милана Јовановића Стоимировића, оба у издању Матице српске: Портрети према живим моделима (1998) и Дневник 1936–1941 (2000). Уз то је Влада приредио и Стоимировићев рукопис Ланче Смедеревац (2006).“
И то је, углавном, све.
На интернету, на пример, не може се ништа друго наћи, ни текстова о њима, па чак ни фотографије. Ниједне.
Има ли заборава, или нема? Отац Лукијан каже да нема.
Не знам.
За мене нема, као ни за њега, али, изгледа, за српско друштво и нашу културу уопште све више има.

Када је умро Стојан Трећаков, забранио је да му било ко дође на сахрану, да било ко држи неку комеморацију. Једном ми је рекао: Матица је до 1864. године била Матица, а после тога више није... постала је... — нећу да кажем! Посебно је забранио да му било ко из Матице дође, или у Матици нешто о њему говори, и о тој својој жељи написао им је и писмо  (писмо је било у поседу Владимира Шовљанскога, и он ме је звао да то прочитам. Нисам желео.) И то, наравно, нисам разумео, јер се он у Матици никада ни са ким није посвађао, нити се некоме замерио, и практично је свој радни век провео у Матици, и све до краја радио за Матицу српску.
Мене је његова снаја, Снежана, позвала, онда, тог неког септембра којег ни сам не могу да се сетим, рекла да је Стојан преминуо, али да је захтевао да на сахрану нико не дође. Ја сам отишао. Мислим да је он знао да ћу ја доћи.
То је била најмања сахрана на којој сам икада био. Све је било обављено брзо. Пришао ми је, умацураном и тужном, његов син, Тома, један фини човек, лекар, и рекао: Има чудних и сасвим посебних људи на овом свету! То је био мој отац.
И мој, рекох. Знам, дода он, ― Константин!
Знао је за наше братство.
И, јасно, опет нисам написао све што би требало, што би се могло написати, о Оцу Константину. (Узгред, фотографисао сам ту сахрану и нашао сам те слике, за које дуго нисам знао где су се затуриле...)
На жалост, сав је живот у фрагментима, одломцима, недовршеним стварима, привремен…
Дакле, забранио је да његов син и снаја (такође лекар) кажу било коме да је умро, када му се већ приближио смртни час. Зашто, питао га је син. Стид ме је. Изгледа да је умрети нешто срамотно. Он је Банаћанин, из Кикинде, и много сам га волео. Моја историја дружења са њим велика је, и дугачка скоро три деценије. То се не да исприповедати у једном тексту.
Објављивао сам му књиге. Победио је два рака (рак простате и рак грла, говорио је из трбуха после овог другог…), а трећи (рак костију) га је докусурио. Одлазио сам у болницу, обилазио га, и хранио у болничком кревету, једном руком придржавајући му главу, а другом сипајући из кашике у његова уста…
Најзад, да не препричавам наше догодовштине, а није их било мало, и није их могуће заборавити, могу да кажем да је то један од ретких људи који се срамотио да умре, мислио је да је то срамота: умрети. И о томе не треба говорити, никоме. Тако, да се не зна. Нестати без трага. У стиду. Скромно.
    На сахрани су, осим Томе и Снежане, били још њени родитељи, ја, Федора Бикар са пријатељицом Маријом (случајно је чула преко радија; замислите, молим вас, објављују, без ичије дозволе, распоред сахрана за наступајући дан...), један млађи човек који је био подстанар код Стојана Трећакова, два гробљанска радника, један свештеник и један полицајац.
    Кад је бубнула прва лопата земље на мртвачки сандук, ја сам помислио да ће се Отац Константин пробудити и устати, изаћи из гроба и насмешити нам се.

Сахрана Стојана Трећакова (снимио М.Г.)

Сетио сам се да смо заједно били у Словенији, у дворцу Штатенберг. Септембра месеца 1985. године. Позвали су нас на неки скуп писаца, из ондашње Југославије. Вероватно је то био Франце Форстнерич. Говорили смо тамо о нечему, не сећам се о чему. Мој текст је објављен у неким словеначким новинама, али то сада не могу да нађем, ни на српском, ни на словеначком. У дворцу су били смештени писци из свих тадашњих југословенских република, у огромним собама, високим четири-пет метара. Ноћу су се по дугачким и широким ходницима чули духови. Направио сам један кратак запис о томе, «Духови у Штатенбергу», али ни то не могу да нађем.

И ја ћу умрети од стида.

И биће ме стид што сам умро. Чак и то. Србе из Баната срамота је чак и да умру. Код нас се не праве велике сахране, не зове се свако, него се све то обави скромно, тихо, у туговању, искреном, потајно чак.
Боље је умрети као нико, него бити такав човек.
Нико од човека.
Лепо сам почео, а овако завршавам.
Али, Бог ће мени судити, и за ово…
Раније сам слушао свакојаке ствари, музику, од озбиљне до џеза, популарне музике, евергрина, македонске, португалске, грчке, руске, словачке, наше српске разне, народне, старе, нове, а од недавна слушам искључиво банатску. (Остарио!)
Па кад чујем ону непревазиђену „Под Кикиндом зелени се трава“, ручак ми савршено успе... Кад љуштим и сецкам црни лук волим да чујем „Еј, што ћу, нане, болује ми дика...“ – да се зна што плачем, јер кад дођу они стихови „...ил’ ме жени ил’ ме се окани, ај, ил’ ме, младу, ти у гроб са’рани...“ – мени дође да ридам... 
Певао сам са Стојаном банатске песме, по многим кафанама, у Новом Саду...
Кад бисмо застали, Отац Константин уздахне: Vedi Banat e poi muori, што би рекао Гете...
Сви умиру. То је правда.

                                    (2008, 2015)


У дворишту иза антикварнице МС - лето 1995. - Стојан Трећаков, Владимир Шовљански и Милорад Грујић



 Кикинда 23.12.1994. - додела награде "Душан Васиљев" Стојану

Нема коментара:

Постави коментар