Милорад Грујић
ИЛИЈА МОЉКОВИЋ —
РЕВОЛУЦИОНАР ИЛИ ПИСАЦ
Илију Мољковића сам упознао негде 1978. или 1979.
године, у сваком случају пре него што се мој Станко родио, јер се сећам да ми
је честитао једном разгледницом на којој је била Кочићева реченица уклесана на
његовом споменику у Бања Луци, а с друге стране честитка, с напоменом да га
никако не зовемо Станкела или Станкиша, него само Станко, или како му је пуно
име: Станислав.
Био сам једно три, можда четири,
пута код њега, у стану, који је био неуредан и у свему изгледао као студентско
станиште, с црним паркетом, мало намештаја, разбацаним књигама и новинама,
рукописима које је лекторисао. Он би однекуд изнео лондрину пасуља, одвадио за
нас двојицу и ставио на шпорет, који такође није баш блистао, да се греје.
Рекао би: Пасуљ је добар све док не прокисне! Јели смо пасуљ и пили неко бело
вино и, наравно, причали. Није ми сметао неред, јер бих се сав унео у оно о
чему смо разговарали.
О чему? Не сећам се. Требало је да
ми набави књигу Документи (о
догађајима из '68.) јер сам писао текст о његовој књизи Бем вам бога ушутканог. Он се смејао: Неће ти то нико објавити! Он
ми књигу није набавио, а ја сам текст објавио.
Сећам се само тога да смо увек били
одлично расположени. А после сам мислио: Ко зна какви су њега све проблеми
мучили, па је ипак имао снаге да буде ведар док сам био код њега.
Дописивали смо се. Он је писао много више, а ја
сам имао муке да његова писма или разгледнице рашчитам. (Пуну фасциклу његових
писама однео сам у Завичајну збирку Градске библиотеке у Новом Саду.)
Објавио је четири књиге: 1. Бем вам бога
ушутканог (Четверомука драма)
Београд, 1976, стр. 128; 2. У запту
(оглед из деликтике) Београд, 1984,
стр. 64 — забрањено и уништено. (Можда понеко тек има
примерак.) 3. Огледање
с положајницима, Београд, 1986,
стр. 112; 4. Књижевно-политичка
огледања (извадак из Мисловатеља),
Београд, 1998.
Све
је књиге објавио о свом трошку, уз помоћ пријатеља, посебно радника из
штампарија. Књиге су морале да изгледају онако како је он замишљао да морају
бити његове књиге.
Постхумно
му је објављена књига „Случај“ Студент, документи, припремио Илија
Мољковић, предговор и поговор Небојша Попов, Службени гласник, Београд,
2008, стр. 216.
После његове смрти 1999. године појавилo се неколико In memorim-а. Између других и текст недавно преминулог
Мирослава Јосића Вишњића Фрагменти о
Илији Мољковићу (Република,
Београд, број 218-219) у којем, између осталог, пише:
„Али се питам да ли је и ко, икада, игде, ишта
написао о некој његовој књизи (подвукао М. Г.), о њему (за живота, ако не рачунамо на
помене у полемикама)?
Да ли је уопште забележено да су његове књиге
објављене (једино последња има каталогизацију), како у дневној штампи (осим
оног судије, а била је у игри једна млада жена, који је потписао забрану
његовог Запта, читао сам то решење и
вест коју је објавила Политика, али
то није податак за област рецепције), тако и у листовима и часописима који
негују књижевну критику? О томе никад није причао, нисам га чуо да то помиње и
коментарише.
Један наш заједнички пријатељ јавља ми, из
келије, да је у загребачким Питањима
("колико се сећам", каже) објављен критички текст о Илијиној првој
књизи. Остаје ми тек да се упитам где бих то сада могао да проверим и да слутим
ко је аутор тих редова? (подвукао М. Г.)“
О Илијиним књигама, ни за живота, ни после, нико
ништа није писао, изузев мене.
Касно је да то сазна Мирослав Јосић Вишњић, али
није касно за оне још живе.
Разговарао сам с једним пријатељем, којем сам дао
да прочита неке одломке из Илијиних књига. Рекао сам да је мене највише занимао
његов језик, необична мешавина народног
(креманског, златиборског, ерског) и квази философског, препун скривалица и
алузија, што је, за оно време, био сасвим другачији глас од свих осталих. Он је
намерно био смушен, закукуљен, и сав у знаку оног “ма проговорићу макар на
лакат“. Прогањали су га целог живота, добро је и успео да објави тих неколико
књига. Данас је такво писање наравно сасвим немогуће, али мислим да не треба
заборавити да је постојало. Као сасвим специфична проза има места у оном малом
простору између американизованих ништарија и изворног српског приповедања.
А он ми је одговорио:
Од свега што си ми дао да прочитам, једино
сам схватио твој текст, мада ни он није у мени изазвао жељу да читам књигу коју
си приказао. Ипак твој текст је честити осврт на једну скрајнуту књигу. Илија
је, верујем, био добар момак, али његови текстови су прилично смушени. Текст на
тему зашто код нас нема полемике је превише апстрактан (из данашње
перспективе), а онај дужи нисам схватио. Час помиње Јеремића па скочи на другу
тему. Чак ми делује брозовски (са његовим раскринкавањем национализма).
Српског, мада он каже да се то односи и на друге национализме. Па тако пишу и
ови данашњи шорошевци, они су против национализма, али то значи против српског,
остали национализми им не сметају, бога им ушутканога...
Увек
постоји и другачије мишљење. Само, треба га чути.
Али,
ево тог текста, написаног 1979, објављеног 1980. године.
ČETVEROMUKA DRAMA
Ilija Moljković:
Bem vam boga ušutkanog. - Crteži, u ime majstora Boša: Stevan Knežević.
- Izdavač: Ilija Moljković, Novi Beograd, Pohorska 8. - Štampa: Radiša
Timotić, Beograd, Jakšićeva 9. Tiraž: 700 primeraka - Novembar 1976.
godine.
Dopuna
(antiestetička)
Na opremi
protekle knjige, idejno i izvedbeno mobili: Marinko, Josić - senior, Dragiša;
Stojan, majstori iz ručne i mašinske slagačnice - Ješa, Zoran. Rade, Dile,
Mirko, Steva, Radisav, Voja... et moi-même.
Ima knjiga o
kojima niko ne piše. Da li zato što ih niko ne čita? Poslednje opravdanje za
njih je opklada na večnost. Ali se već dugo i sa nostalgijom razume da je
"od svih slava najmanje varljiva ona koja se živi" (Albert Camus;
"Sa Siriusova gledišta, Goetheova dela za deset hiljada godina će biti
prašina, a njegovo ime zaboravljeno."), i da je danas literarna produkcija
takva i tolika da će ono što u svom vremenu nije doživelo nužnu pažnju teško
moći da bude predmet zanimanja sledećih epoha (Somerset Maugham). S druge
strane, stav prema nekim piscima (stav nedefinisane književne sredine) godinama
se svodi na rehabilitaciju. To je deo ukupne tendencije da se na takve gleda
kao na kriminalne ili društvene devijante, koje treba reformisati jednako kao i
obične kriminalce. Takve se ispravke pisaca ostvaruju sistemom pritisaka i
onemogućavanja, sa strašnim posledicama. O "žigosanima" se onda mnogo
govori, ali se njihova dela slabo čitaju.
Knjigu Ilije
Moljkovića Bem vam boga ušutkanog kupio sam, posredno, 9. maja 1978.
godine. Jezik kojim je zabeležena ova "četveromuka drama" i
komplikovane rečeničke konstrukcije iziskuju od čitaoca naprezanje na koje nije
navikao čitajući dela tekuće književnosti (u kojima se, najčešće, sve odmah
razume). Nakon prvih četrdesetak stranica odložio sam knjigu. Činilo mi se da
sam shatio kako je organizvana, a namerno otežavanje razumevanja sadržaja
protumačio sam kao funkcionalni promašaj. Ove godine, 15. septembra, reših da
uložim potreban napor i Bem vam boga ušutkanog pročitam do kraja. Trud
je nagrađen zadovoljstvom.
Od samog početka
čitanja pitao sam se čemu pripada ova knjiga (da je knjiga nije bilo dileme),
kojoj oblasti "lepe" književnosti, da li je to roman, drama,
esejistika, poezija, ili književna kritika? Pitao sam se - prema onom
"čovek je nažalost definicija" (Vojislav Despotov), iako nastojim da
što manje budem od onog sveta koji mora znati ko ste i šta ste da bi znao da li
vas voli ili ne. Da je to važno pitanje, potvrdio mi je i tekst: na XII
stranici "asocijativne rasprave" (Uvod u prošlost) gde se "junak
romana", autor dokumenata, "lice koje radi i o kojem se radi",
spori sa Mionom (Mion = Mi + on) i Jatijem (Jati = Ja + ti) o odnosima
stvarnosti i umetnosti, i odnosu prema dokumentima, podvlačim sledeće rečenice:
"Ako deo
remeti celinu, ugrožava je, ili ako samo štrči iz nje - a ti imaš dovoljno
žanrova da sve to izmeriš i razvrstaš, pa ako ti se nešto i u kakav rod ili
žanr ne uklapa, šta ćeš onda sa tim?"
"Ali, šta
onda kažeš, na primer, za ove dokumente u knjizi: da li su oni već samim činom
unošenja u knjigu, među neke korice, postali nešto umetničko, ili su pak i
dalje zadržali svoja izrazita svojstva stvarnosti, ove sadašnje?"
"... znači
prihvataš da to kao celina ne spada ni u jedan od rodova koje ti priznaješ kao
umetničke, te dalje ne spada ni u čiju estetičku nadležnost: nit. u nadležnosti
koje autohtone rodovske niti kakve potajne staleške, žanrovske esetetičke
organizacije..."
Bem vam boga
ušutkanog (ako se
zanemari korica, Parabola o četvrtoj dimenziji - PLOTNI VASKRS EZOPOVE
TVRTKE1 (u inventaru postoji napomena da
"nije bilo mesta" za ceo ovaj rad), i pismo za Oko (Gorana
Babića, što je sve sa druge strane korice) započinje kao roman,
otvaranjem prostora unutar kojeg treba da se nešto ispripoveda2. Taj je anegdotski uvod, simbolično,
pred-montiran ovako: junak ("junak", pripovedačko ja, budući autor
dokumenata, Jationmi - prema Ja-ti i Mi-on, njegovim unutrašnjim
disputantima) prilegne, zaspi, i usni da ga boli zub (šestica dole;
indikativno: "uzeti nekog - sebe - na zub"; sebe, self, kao
nepredvidivi književni materijal). Sanja da se udara spolja po bolnom mestu, da
prstima cima bolesni zub, i "klim tamo, klim ovamo" izvadi ga.
Bol umine, probudi se i ustanovi da je STVARNO
izvadio sebi zub, prstima, u snu. Ta misktura stvarnosti i sna, jave i
umetnosti, osnovna je intonacija ove knjige. "Sedam za sto, odložim je
(šesticu) na tacnu, i uzmem te zabeležim..." Od tog trenutka,
samosvesno i sa promenljivom ironičkom distancom ("Ti, veli /Jati/,
praviš te beleške kao da si u sudnici: što upamtiš, zapišeš, što sam smatraš
nevažnim, jendostavno ne zabeležiš."), Jationmi, Ilija Moljković,
beleži istoriju borbe za objavljivanje svojih raodva, pedantno i
hrabro.3 Etika romansijera postaje estetski
problem dela, kako piše Lukács. Razne paralele između onog što je unutar Bem vam boga ušutkanog mogu
navesti čitaoca na ideju da čita jedan roman: neizgladivi sukob između
junaka i sveta, degradacija junaka i degradacija sveta... Kad se sagleda ukupan
efekat ponuđene romaneskne građe, ovo delo se može označiti i kao "roman
apstraktnog idealizma" (prema Lukácsevoj tipologiji), gde je junak
aktivan, a svest mu je preuska s obzirom na složenost sveta (na primer Don
Kihot, Crveno i crno.)
Ali, da nije
posredi roman, uverava nas sam autor stavljajući odlučno napomenu iza Uvoda
u prošlost, ispod ponovljenog naslova, da je štivo pred nama ustvari
"četveromuka drama". Nisam imao razloga da mu ne verujem, i kao svaki
dobar i dobronameran čitalac, prihvatio sam to određenje. Međutim, nailazio sam
i na poeziju (autor je imenuje drugačije: pesmeni tekstovi):
ОН, ЊЕГА, ЊЕМУ,...
Тужибаба једна,
је он, мајин Столе,
прицврљио
ветропире из велике школе.
Чим до њега
допане каки њихов бруј,
надрљо је први
Бобан, због надева Руј.
Најмиље је истом
њему, да тужакне Еву,
та разредној
мами-Цаји, још одонда диже џеву.
На њега
се бубан тек узагна, мали левак Тића,
ал'међ ђаке брзо
скри се, од модра Цајића.
(Шта 'ш ти,
Стојо, Стојане, сукерицо соја тога,
за ове ћеш
маснице, упамтити богу твога.)
Иначе се с њиме,
ни големи Попић Стева,
без велике каке
нужде, никад не задева.
По њему
се, међер, равна, и примерна Влада,
све каква је
одлична, јој се њојзи испада.
Тужибаба једна,
јес он, тајин Столе,
дојадио
чапкунима из велике школе.
Чим до њега
добане каки њихов јав,
бруји образ
Слободину, што лапара да је брав.
Достануло тако њему,
да дарака Еву,
та и самом
тади-Диши, још од првог прави вреву...
I uopšte je u Bem
vam boga ušutkanog mnogo onoga što se zove "čista poezija", ali
konačno zbunjen u nastojanju da odredim kojem rodu pripada ova tvorevina, bio
sam pred količinom eseja i tekstova pisanih esejistički, od čega se dobar deo
odnosi i na književnu kritiku. U kritičnom trenutku, sve su dileme rešene, od
sive kompetencije. Iz Republičke zajednice kulture stigao je odgovor. Rešenje
broj 650-3868/76-02 od 23. maja 1977. godine:
"Povodom
prijave Vaše knjige za otkup obaveštavamo Vas da Republička zajednica kulture
nije otkupila knjigu "BEM VAM BOGA UŠUTKANOG", jer ne odgovara
utvrđenim kriterijumima.
Naime,
Republička zajednica kulture otkupljuje samo knjige iz sledećih oblasti: roman,
drama, esejistika, poezija i književna kritika."
Smatram svojom
obavezom da u ovom prikazu, na neki način, i prepričam knjigu Ilije Moljkovića.
Bem vam boga ušutkanog izašla je u 700 primeraka. Kao izdanje autora
nije prošla kroz knjižarsku mrežu.4 Nije
nigde do sada bila prikazana. Da li je uopšte negde i zabeleženo njeno
postojanje? A to se neće bitno promeniti u doglednoj budućnosti. Ovaj nužni digest,
nadam se, neće blokrati zanimanje za samo delo. I najzad, u ovoj knjizi se
nalazi ne samo ono što je autor rekao, već i ono što je hteo da kaže, a nije
kazao, a to ni ja neću moći da kažem.
Uvod u prošlost je, kako i treba, na početku knjige, a Uvod u
budućnost na kraju. Na verodostojnim krajevima nema mesta ni pesimizmu ni
optimizmu. Od korice do korice, i na koricama i s jedni i s druge strane, sve
je puno sitno složenog teksta. Naporno čitanje duhovito je kombinovano sa
stripom W. Disneya: čitalac moće da se odmori pet puta uz Šilju i Miki Mausa.
Iz same sredine Uvoda u prošlost, iz prikrajka, iz fusnote, počinju da
se ređaju dokumenti. Autor želi da publikuje već i taj deo Uvoda i
obraća se redakcijama "Savremenika", "Književne reči",
"Ovdje". Iz kraja poslednjeg pisma saznaje se da je Uvod
"blagonaklono primljen i predložen" za emitovanje na Trećemo programu
beogradskog radija u novembru 1975. godine, a onda je (februar-mart 1976)
odlučeno da se to ne dogodi. U svim pismima (i ta se molba, ili zahtev, kasnije
provlači kroz knjigu kao već svesno nastojanje da se dođe do materijala za Bem
vam boga ušutkanog) naročito se traži da se tekst objavi u celosti, bez
ikakve korekture, i da se autor izvesti o sudbini ponuđenog rada, bez obzira
kakva bila. U drugom delu Uvoda rasrpavlja se o finansijkskim teškoćama
nastalim, ili nastajućim, štampanjem knjige i poimenična zahvalnica onima koji
su mu novcem pomogli da knjiga ugleda "svetlo dana". Na kraju Uvoda
u prošlost stoji "pesmeni tekst" pod istim naslovom.
Posle izvoda iz
jednog od retkih objavljenih tekstova I. Moljkovića (Ogled o ljudskom biću,
"Književna reč", maj 1974), tri kvadrata W. Disneya, Bem vam boga
ušutkanog stvarno započinje sa Dva nepatvorena pitanja, gde se
raspravlja o kritičkim izdanjima Rakićeve i Disove zaostavštine. Prethodni
tekstovi "izazvali su u javosti - u onoj meri u kojoj sam i sam deo te
javosti - vrlo određene nedoumice..." Iza toga, kao pandan već
delimično pokazanoj klimi u kulturi, sledi tekst iz "Predloga da se pri
Centru oformi komisija stručnih lica koja će pratiti fizički, psihički i
vaspitni razvoj /maloletne/ Ive M." pod naslovom U međuvremenu
osećanja. Ovo "lično" Međuvreme prvog lica posvećeno je
rešavanju problema "preuzimanja" i "predavanja" deteta
između rastavljenih roditelja razobličavanjem nedoslednosti i proizvoljnosti
pravnih akata nastalih uglavnom u odnosima između Centra za socijalni rad i
rastavljenih roditelja. Peripetije na tu socijalnu temu, javljaju se kao
celine, ili izvodi iz žalbi, još devet puta do kraja knjige. Ponovo citat (Ogled...,
"Književna reč", novembra 1974), kvadrati Disneya, i pisma
("Književnoj reči", "Mladosti", "Književnim
novinama") koja prate dva nepatvorena pitanja nastojeći da se isteraju na
čistac pravi razlozi odbijanja da se tekst objavi. Slede faksimili negativnih
odgovora urednika, nova pisma I. Moljkovića, pa jedno dugačko pismo Nepatvorene
javne reči jednom suvremenom uredniku - poziv na javnu raspravu (upućeno
"Književnoj reči"), prevodi Moljkovća (A. Camus, E. Sep) koji su
takođe imali nesrećnu prođu, obiman tekst Nepriličo naučno jezikoslovlje
odbijen u desetak redakcija, faksimili pisama urednika, recenzije odbijenih
tekstova, dopisane napomene ("Napomene što vam ih uz tekst prilažem
nadometno sam 'Vidicima', u kojima tekst tu nedavno beše složen i odštampan,
ali - o tome si možda slušo - sve ih skupa s tekstom neka mrka pomrčina smota i
izvede." - Iz pisma "Savremeniku".), izvodi iz dokumenata
kada se zbog teksta 'Javnost' rada javnog tužioca našao pred sudom, onda
teze za dijalog Kada nema polemike, takođe odbijen u više redakcija, pa
pismo za "Delo" /M. Pervića u kojem se prvi put jasno i detaljno
iznosi ideja o budućoj knjizi "da bude na samoj granici literarnog
istvarnog, imaginarnog i realnog..."
Koliko bi bilo
zaniljivo ili važno da postoji jedna medicinska ili ekonomska istorija
književnosti, pitanje je za posebnu diskusiju. U svakom slučaju, prilog koji je
takvim, budućim istorijama književnosti, "stvarnosti književnosti",
dao I. Moljković iznad svega je dragocen. Prirodno da ništa od ponuđene
dokumentarnosti ne bi postalo sadržaj one grozne knjige V. Stanojvevića Tragedija
genija - duševni poremećaji znamenitih ljudi, ali je i sigurno da bi malo
koji podatak iz takvih Tragedija mogao postati važna činjenica za neko
delo "stvarnosti književnoti". Dosad se još nije pojavila ni jedna
ekonomska istorija književnosti. Kad jednom bude napisana, u njoj će se moći
naći detalji o materijalnom životu književnika, o prihodima koje im je donosio
njihov rad, o tome kako je društvo u raznim epohama uočavalo ili pak
zanemarivalo svoje obaveze prema stvaraocima. U jednoj od prvih glava
pročitaćemo reči iz Odiseje: 'Ko bi još, kaže Eumajos Antinoosu, -
strance sam tražio po svetu? Jedino one koji su korisni za zemlju, takve kao
što su proroci, lečitelji bolesi, tesari ili božanski pevači, koji nas pesmom
vesele. Takvi su svugde poželji koliko je zemlja široka...' Treba li to da
znači da je pesnik spadao u red retkih i cenjenih stručnjaka, takvih koji su se
mogli nadati dobrom prijemu i pristojnom materijalnom obezbeđenju." (Jan
Parandovski: Alhemija reči).
Dolaze nova
pisma, ilustracije prema Boshu koje je uradio Stevan Knežević, izvodi iz
prepiske Bore Stankovića, odlomci autorizovanog stenograma izlaganja na
simpozijumu "Film u društvenim konfrontacijama", i gotovo na kraju
Epilog zapisa:
Prokopije iz
Cezareje se rodio krajem V ili početkom VI veka. Bio je advokat (retor) a 527.
godine je postao sekretar vojskovođe Velizara kojeg prati u prvom persijskom i
vandalskom ratu u Africi. Tu ostaje do 536. godine, kada se opet priključio
Velizaru koji je tada ratovao u Italiji. Kad je 540. godine Velizar pao u
nemilost kod cara Justinijana I i bio smenjen, Prokopije se nastanio u
Carigradu. Umro je oko 565. godine. Njegova dela su: Govori o ratovima,
O Justinijanovim ratovima. Deli se na osam knjiga: I-II Bellum Persacium,
III-IV Bellum Vandalicum, V-VII Bellum Gotlicum, a VIII je dopuna
svima. Prokopije naglašava u predgovoru da je nastojao da piše "sine ira
et studio", u čemu je i uspeo. Delo je objektivno napisano i predstavlja
najdragoceniji izvor svog vremena. Drugo delo je objavljeno od 550-553. godine.
Prokopije ga naziva Historia Arcana - Tajna Istorija. To je trebalo da
bude dopuna Istoriji ratova. U ovoj knjizi napada Justinijana, Teodoru i njihov
dvor. Zaslepljen mržnjom pripisuje im grehove čiji uzroci nisu oni, prećutkunje
ali ne izmišlja. Ovo delo je nastalo oko 550. godine. Treće delo Prokopija je O
građevinama, napisano oko 554. u šest knjiga. Opis Justinijanove
građevinske delatnosti. To je panegirik caru. Veličaju se Justinijanove
zasluge. Za razliku od stila De bellis ovde je Prokopijev jezik težak i
govornički izveštačen. Tako je preterao o ocrnjenju cara u Tajnoj Istoriji
tako pada ovde u suprotnu krajnost. No, pored svega njegova su dela
najdragoceniji dokumenti o Justinijanovoj vladavini. Prokopije spominje i
Slovene i njihove upade na vizantijsku teritoriju. (Vizantijskiji izvori, I,
17-21.)
Pročitao sam Dnevnik
gusara H. Leipa, koji je jedna tajna istorija, i ranije neke priče o
gusarima M.P. Alasa, i druge stvri o gusarima. Na dohvat ruke mi je novoizašla Istorija
magije R. Kevendiša. Historija prostitucije Fernanda Henriquesa
takođe priča o jednoj vrsti tajne istorije. Tako i sa nekim istorijama
ekonomije (recimo Galbraithova Novac), politike, kriminala. Sam sam
ustanovio postojanje ogromnog broja vrednih književnih dela koja pripadaju
nekoj paralelnoj, nepriznatoj i nepoznatoj istoriji književnosti, a taj
paralelizam oficijelne, priznate književnosti i one "tajne",
nepoznate i često nedostupne književnosti danas je jako uočljiv. U umetosti je
uopšte takav slučaj "tajne istorije" sa većinom dela koja su, recimo,
tretirala erotiku i seksualne sadržaje. Ako je svet tako izgrađen da jedna
tajna istorija svega što se stvara i što nastaje prati kao senka onu opštu,
poznatu i priznatu, gde je onda stvarna istina o bilo čemu? Druga istorija,
"tajna", jednako je kriminalna i nepouzdana, kao često prva. Između
onog što jeste i što bi trebalo da jeste ili da je stvarno bilo, dileme i
paradoksi između onog u šta se veruje i onoga u šta bi trebalo da se veruje, to
su oštrice na kojima kao žiletom biva posečen duh koji posmatra svet i nastoji
da ga objasni.
(Питања, Загреб 1980, бр.
1-2, стр. 69-72)
Примери писама Илије
Мољковића:
1 U tekstu se spominje i priča Krov nad glavom koju je prošle
godine Miroslav Josić Višnjić sa Dokumentima 1976-1978 izdao kao petu
knjigu Književne fabrike mvj i deca. Struktura ove Josićeve knjige od
dva tabaka slična je, ali jednousmerena, strukturi knjige Bem vam boga
ušutkanog.
2 "pripovedač stvara, tako reći, neki unutrašnji prostor koji
ga štiti od pogrešnog koraka u strani svet, koji bi se ispoljio u pogrešnosti
tona srodnog sa ovim svetom. neprimetno, svet biva uvučen u ovaj unutrašnji
prostor - tehnici je dat naziv monologue intériuer - i što god da se odigrava
na spoljašnosti, čini se tako kao što se kaže na prvoj strani trenutka padanja
u san..." (Theodor W. Adorno: Mesto pripovedača u savremenom romanu)
3 Primera ovakve borbe možemo naći u istoriji literature dosta.
Recimo Joyce. "Kad se zna da se Joyce punih osam godina, tj. od 1906. sve
do 1914. natezao s izdavačima i urednicima za svoju zbirku pripovijedaka Dablinci,
da mu je za to vrijeme dva puta rasturavan slog, da je Ulysses dva puta
bio pred sudom (1920. i 1933.), da su primjerci trećeg izdanja ovog romana
javno spaljivani, da Joyce zbog svoje
neposrednosti u otkrivanju životne istine nazvan "prljavim
pornografom", i da se tvrdilo kako je Rabelais u usporedbi s njim
"vrlo pristojan pisac" - onda se tek može zamisliti, kakve su prilike
vladale u anglosaskoj književnosti i društvu toga doba. danas može izgledati
čudno i smiješno, ali riječ "bloody", što doslovno prevedeno znači
"krvavo", činila se izdavačima iz 1910. silno nepristojna pa su
tražili da se izbaci iz teksta..." (Novak Simić: James Joyce,
predgovor, odabrana djela James Joycea, Zora, Zagreb, 1965). dokumenti o
nevoljama sa izdavačima i urednicima uglavom su posthumno izdata pisma, ili
dnevnici. ali I. Moljković neće da dopusti da neko drugi slaže kockice njegove
literarne sudbine prema sopstvenom nahođenju i proizvoljno, već sam
"ucelinjava" istinu o sebi i svom sukobu sa književnom čaršijom, sam,
svojim umetničkim skalpelom pravi rez/prikaz stanja/presek po sebi i društvu.
4 ilija moljković: 379-to ozbiljno upozorenje
"pred-stavno
stanje. - s večeri 17. decembra 1976. godine počev, kada spomoću svoje
inokosne snage izneh iz štamparije radiša timotić knjigu moju bem vam boga
ušutkanog, za koju upozoreni već znaju, tijekom narednog bivstvovanja i
tu-bitkovanja rasturao sam diljem ove zemlji i unakrst stolnog grada primerak
po primerak, sve snujući da će mi svaki biti isplaćen. tako se ta nakupilo
preko 120 živih duša. - od kojih njih 6 (i slovima: šest) po nečem prepoznaše
da je najprostije da mi knjigu uputnicom plate, a još dvojica se osmeliše da to
učine u koverti, dobro zalepljenoj naravno.
stav hipotetički. - ako se kom
interesentu pričinja da je greška u tomu što sam ja samovlasno, bez pitanja,
svakom od tih (sem petorma zvaničnim) lično upisao - beše li i to uzaludan
trud? - uz to obavezno ime ili i prezime i još ponešto što u dušu dira njega
ili objicu nas, pa je iz tog blagodarni dedukovao da ga to
"posvećivanje" razdužuje ovozemaljskih i obaveza i običaja (- ako ne
svaki, poneki je preko tih osam što platiše bio dužan da bar napiše da je knjigu
primio), - pri takvom se interešdžijskom pričinjanju to dedukovanje s ove
strane smatra izanđalim elitističkom pogledom na svet, malovarškom nazorom i
smicalicom izrabljivača, i kao takvo bez ikakva obzira odbacuje. jer, ako se
bilo koji (ovim zgrožen) dobitnik knjige poduhvatio bar toga da pročita one
rimskim brojkama označene strane, uz ugođaj što ga je tom prilikom imao došlo
bi mu do pameti da je uprav dužan da plati otiskani na korici iznos; a ako je i
do kraja stigao ali možda bio prelenj da popunja uputnicu, ili da građanski
svoj ugled na poštanskom šalteru ili u lokalnom SUP-u tako tričavom svotom ne
dovodi u pitanje, koverat je i njemu mogao biti pristojna zamena za taj riziko.
a i oni dobitnici knjige koji ne čitaju (ako sam takve greške činio), a para imaju,
mogli su se jednog od tog dvoga dosetiti pomoću razložna za njih pitanja -
otkud meni pare za štampanje.
obračunski stav. - poslednji se
put dakle, dobitnici knjige ovim upozoravaju da slobodni mogu da biraju: 1. ili
da se pomuče oko ispunjenja uputnice na 5.950 starih dinara (može i u koverat
6.000, - pet banki porez na lenjost ili umišljaje); ili : 2. ako se prvim kao
elitisti možda nađu uvređeni, da istim putem kojim su je dobili knjigu vrate
šiljaocu, troškovi povraćaja neka se potiru sa troškovima slanja, i rabljenja
knjige, a ako i to ne zalegne - primam pouzećem. (ne stanuju ovde ni čičikov ni
korobočka) a da slučajno ne bi bilo - zaturila se adresa (ona iz impress-a) evo
je: ilija moljković, 11070 novi beograd, pohorska 8/V.
stav najzadnji. - u opisana dva
slučaja, bilo da plate ili vrate knjigu, nikojemu ništa neće biti zamereno, s
ove strane, potpisujem, u protivnom, koji se ogluše o obe te mogućnosti
slobodnog izbora, takvi se upozoravaju da će sedište za biletateralne razgovore
s njim, od 1. februara biti premešteno na mars. pa sa marsovcima kao legitimnim
punomoćnicima ove strane neka međuplanetarno opšte i razmenjuju spomen na
zemaljske stvari.
na razvođu vremena, 31 12. 1977. -
1.1.1978. opunomoćenik zemlje ilija moljković, s.r."
Нема коментара:
Постави коментар