Запис

Милорад Грујић

Новосадске „белешке у страху“ (1)

Ће да пукнем од снагу!

Устајем рано и идем на терасу да пушим. На Новом насељу, у Новом Саду, помало је као на селу. Тишина, углавном. Гледам како се раздањује и одједном ми падне на памет:

Зашто се у српском језику каже пуца зора?

Или пуца од здравља?

Несвршени глагол пуцати је ономатопејског порекла (пуц-пуц — „пуц (обично удвојено) 1. скраћени имп. од пуцати којим се изриче брзо пуцање.“) у српском језику. Зора се, рецимо, рађа. Свиће, раздањује се, или се некако другачије може рећи, тек, да пуца потпуно је необично. Да ли пуца и у другим језицима, или само у српском?

Исто се односи и на здравље. Каже се пуца од здравља. Како то? Јасно је оно, на пример, „здрав као дрен“, али да пуца — то је тешко и замислити. Откуда су дошли ти изрази и како то да нигде не можеш наћи неко објашњење, ни у једном речнику који имамо. Чиме се баве наши лингвисти? Углавном неком „теоријом“, пишу расправе које, можда, разумеју само они, али српским језиком се баве мало, једва. Њима није стало да српског језика.

Ја говорим језиком који сам научио одавно, сад сам времешан, а нисам учествовао у неким теоријским расправама, и када говорим или пишем — настојим да ме саговорници, или они који читају, разумеју. Уопште ме не занимају теоријске дебате о језику, већ сâм језик. И очекујем да оно што заголица моју радозналост негде и сазнам.

Нећу овде да расправљам о ономе што сви знају (српски речник у САНУ, ћирилица, итд) али, поред тога што нећу да понављам — ми немамо добар ни фразеолошки ни етимолошки речник. Немамо никакав. Етимологијски речник Петра Скока — а ни то нико неће да каже, него се та четири тома држе за врх етимолошког рада —  углавном се односи на позајмице. Када се погледа његов списак извора лако се да видети да ту нема многих речника, средњовековних српских извора, архивских извора или, евентуално, и епиграфике. Тако је, по мом нестручном мишљењу, то само још један речник страних речи, можда мало нешто бољи. Ми имамо много више речника страних речи него речника који се баве српским језиком.

Но, да се вратим оним изразима с почетка, док не будем морао опет да идем на терасу да пушим.

Ако зора пуца, у глаголу пуцати вероватно се не може наћи никакво објашњење, него га треба потражити у речи зора. Можда израз сеже из праскозорја (пази, и овде је прасак, оно што се чује кад нешто пукне!) настанка српског језика, из неке митологеме (Војин Матић).

Па на то ме подсећа и израз пуца од здравља који је, може бити, у вези са семеном, које пукне и проклија износећи напоље нови живот.

Идем поново на терасу да пушим и видим да новог живота нема. Пуцамо по шавовима, политичари пуцају из празних пушака и лажу народ, а пуца им прслук за српски језик. Само кад се појаве на телевизији размахују се као да кажу: Ће да пукнем од снагу! Док се не окрену европским дахијама, а онда се чује само: пућ-пућ...

Нови Сад, 6. новембар 2015.